Gledam jučer na TV-u prijenos i zamijetim jednu sitnicu. Sa strane odvojeno od mase, stoji jedna mala žena. Gotovo neprimjetna. 

Stoji i moli skrušeno. 

Van protokola, van plana. 

I shvaćam ovo. 

Prijateljstvo ne poznaje protokol. 

Ne poznaje formalnost niti službu. 

Ni titule ne poznaje. 

Ni veličine, ni diplome, ni statuse. 

Prijateljstvo jednostavno voli.

Osobu. I vidi je sasvim običnu.

I moli za tu osobu. 

Baš poput ove časne sestre. 

Bio on poštar, liječnik ili sveti Otac. 

On je za nju samo Jorge. 

Njen prijatelj iz djetinjstva. 

Samo Jorge Mario s kojim se ona, van protokola, službi i počasti, 

u svojoj malenosti oprostila. 

Srcem i molitvom. 

Ostavivši nama primjer prijateljstva u jednoj sasvim običnoj, a toliko ogromnoj gesti. (I.K.)